Sunce se pomaljalo na istoku. Nežno rumenilo neba razgonilo je senke noći i jutro beše kao i svako drugo jutro. No, ovo beše drugačije od svih dosadašnjih jutara. Kako je plavetnilo davalo boju nebu, a sjajno sunce započelo svoj put nebeskim svodom, vetar je lagano strujao zemljom  pomerajući i strujeći lagano kroz more trava, mreškajući vode i šušteći u bogatim zelenim krošnjama. Nešto beše čudno u tom vetru. To ne beše vetar, kao svi drugi vetrovi, koji dolaze i odlaze. Ovaj beše drugačiji. Neprirodan, nepoznat ljudskoj duši. Tuđ vetar. Vetar, za koji se mislilo da se neće nikada pojaviti. Vetar, o kome se šaputalo po tajnim i mračnim sobama ovog sveta, ispunjenim duhom tame.

Vetar prijatnog oblika nagoveštavao je bratstvo, a krio je ropstvo. Govorio je o ljubavi, a prećutkivao smrt. Čudan vetar, tajni vetar, dah laži i prevare. Svojim opojnim mirisom krenuo je da osvaja, da ratuje protiv Duha Istine. Strane su bile zaraćene od početka. Bile su to istina i laž, a bojno polje- ljudski umovi. Ali, ovaj put su se pripremali za konačni sukob. Poslednji u istoriji zemlje. Zavodljivi vetar se pripremao da skine masku i pokaže lice jarosne oluje. Obe vojske su bile spremne – jedni naoružani svim oružjem pakla, a drugi samo– istinom.

Istina. Postoji li, dobri moji, apsolutna istina? Postoji li – pitam vas, ta apsolutna vrednost, taj etalon, standard kojim se sve meri i koji nepogrešivo, kao kompas, pokazuje siguran put i povlači jasnu i nedvosmislenu granicu između “da” i “ne”, istine i laži? Zdrav razum nas uverava da mora postojati. Prosto mora, inače ovaj svet, ti i ja i naše bitisanje na njemu ne bi imalo smisla. Da je tako, onda ne bismo bili ljudi, već pametne životinje. Pametne, ali zle. Bolje reći – zveri. Međutim, ako apsolutna istina ne postoji, onda mora biti da je sve istina i da je svako za sebe sopstvena istina i merilo, što bi značilo da je sve relativno. Ako je sve relativno, onda smo svi mi u pravu i ma koliko nam se kosila mišljenja, koliko god urlali zdrav razum i savest, svi bismo bili u pravu, jer sve jeste – relativno. Odgovor na svako pitanje bio bi: „relativno je“.

U pravu si ti, koji mrava nećeš da zgaziš, ali i ti, koji si u stanju da ubiješ čoveka, ne trepnuvši. Svi smo u pravu. Pa, izbrišimo sve granice koje nas dele i hajde da se svi zagrlimo, jer ipak nas ljubav spaja. Ah, krasnog li zajedništva, bratstva koje kaže da smo svi u pravu, tog predivnog bratstva sivila. A na vrhu, u zanosu, pijana, ljulja se sa čašom u ruci dama noći, negovane raspletene kose, odevena u oskudni skerlet, jašući zver. Okrutna gospodarica, pakleno se smejući, napaja vinom svoje milosnike, zemaljske careve i prinčeve. Ta žena, koja je tajna nad tajnama, nevino trepće dok svojim vinom opija i lagano truje sledbenike u transu, šapućući na svaki prigovor “relativno”. Hegelova dijalektika u punoći svoje mračne slave. Teza i antiteza, dva ekstrema suprotstavljena jedan drugome i nasilno spojena – daju sintezu, gde granice ne postoje i svi smo u pravu.

Ne govorim ovde o suprotnim mišljenjima. Ne, nikako. O tome, kada se ti ne slažeš sa mnom, na čega imaš apsolutno pravo, ali kada poštujemo jedan drugome to pravo, slobodu mišljenja i savesti. Ah, sloboda mišljenja i savesti? Kako to gorko zvuči. Slatke reči, koje će uskoro ostati samo – reči.

Nego da vas upitam: ko je ta dama što jaše zver, o kojoj govori apostol Jovan? Ne znate? Upitajte Dostojevskog, on će vam reći ko je. On i mrtav govori, njegova dela govore. Da biste me razumeli svi treba da pročitate kompletno poglavlje „Veliki inkvizitor“ u romanu „Braća Karamazovi“. Ako niste pročitali, pročitajte. Ako ste pročitali, pročitajte opet,  molim vas. Umuknuću, ali pročitajte. Reći ću vam, smejte se, jer ionako svi putevi vode ka toj dami, koja je opijena krvlju nedužnih. Ona stanuje u Rimu.

Šta je onda istina? – reče neko. Vratimo se na mermer, u rimsku sudnicu u Jerusalimu. Zamišljeni i zabrinuti rimski prokurator Pontije Pilat ispitivao je vezanog čoveka. Taj čovek ga je mirno i spokojno posmatrao, neuznemiren. Bio je blagog duha, pogled mu je odavao saosećajnu ljubav i svest o moći, dok mu držanje beše carsko. “Onda Mu reče Pilat: “Daklem, ti si car”? Isus odgovori: “Ti govoriš da sam car. Ja sam za to rođen i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj”. Onda mu reče Pilat: “Šta je istina?“ I taj isti je rekao prethodno: “Ja Sam Put, Istina i Život…ako vi ostanete na mojoj besedi, zaista ćete biti učenici moji. I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.” Ovo je odgovor napisan u celosti.

Da, Hrist je apsolutna istina, pismo koje je tako često lično citirao. On je istina, istina u obliku čoveka, istina koja je hodala među nama, tešila, blagosiljala, lečila, učila, i na kraju ustala iz hladnog groba i nepogrešivo zasvedočila da On jeste istina. Glupo vam je? Ne ide uz današnje vreme? Stani, mili čoveče, da te podsetim: sve one, koje genijima nazivaš – oni svu hvalu za svoju genijalnost baš Hristu daju. Dostojevski, Tolstoj, Lomonosov, Dositej, Njutn i mnogi drugi koji su te učili od malena stvari iz prirode, čijem si se prosvetiteljstvu radovao. A oni baš Njega veličaju. Okupani večnim svetlom, trčali su kroz noć, noseći Njegovo svetlo i razvejavajući tminu laži, razobličavajući perfidne duhove pakla odevene u ruho svetla. Pa, sam Dostojevski je rekao: ”Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista! ..Lik Hristov čuvajmo, pa će zasijati kao dragoceni dijamant celom svetu. Neka Bog da da tako bude, neka Bog da da tako bude.”

Ali nosimo Hristov odraz karaktera u duši, budimo kao On, to je ono što se od nas traži:”Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje da je ljudi pogaze. Vi ste videlo svetu. Ne može se grad sakriti, kada na gori stoji. Niti  se užiže sveća i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući.” Tada nas lukavi duh ne može uzeti pod svoje, jer postadosmo mu suprotni. Ali on će neprimetno pokušavati da šapatom ubrizgava otrove u naše uši, jer je sam lažov i otac laži.

 Znate, dragi moji, laž nikada nema argumente. Nikada ih nije ni imala. Ali poseduje dar za melodramu. Ona može da glasom napuklim od ugušenih “suza” poziva na bratstvo i ljubav, da roneći gorke suze, jer smo nerazumni, zarad mira i ljubavi sveopšte zahteva žrtvovanje naše savesti i razuma. Ceo argument melodrame. U redu i čudesa, verovatno bi taj koji izgovara laž lebdeo dok izgovaraja lament, da bi pojačao argument, koji ne postoji. Čuda nisu argument sama po sebi. Nikada nisu bila, niti će ikada biti. Istini nisu potrebne predstave, natprirodni trikovi i iluzije, ona ima sasvim dovoljne argumente, za razliku od laži. Laž mora da se dovija da bi pomračila um, da bi mogla nesmetano da se širi dalje. To joj danas jako lepo polazi za rukom, zar ne? Zabavlja mase šarenom lažom iz kutije sa pajacom i zamajava nas – dok ne bude kasno. Da, jednom može biti kasno, rođeni moj.

 Kada se vetar pretvori u strašnu oluju i počne da raznosi pred sobom zemaljske elemente, misliš li tada da se promeniš? Ne, nećeš. Nastavićeš da ideš dosadašnjom, utabanom stazom, kojom i ideš sve vreme. Zar misliš da je sve sastavljeno od krupnih, velikih stvari? Ne, baš naprotiv. Ono što te određuje, malo je. Ko je savršen u malim stvarima ne brine za velike, jer veliko je od malog sačinjeno. Svakodnevne sitnice, odluke i izbori koje donosiš, trivijalnosti – čine tebe. Misliš li da u trenutku strašne krize ti nećeš biti ti? E, baš tada ćeš biti ti, kao nikada do sada. Sada, dok je grozna oluja samo povetarac i nagoveštaj, razmisli. Dobro se preispitaj i menjaj smer čoveče, menjaj smer dok možeš. Sada, dok čitaš, zapitaj se šta su tako veliki ljudi, takvi geniji, pronašli u Hristu. Neću da ti kažem. Otkrij sam. Jer, uskoro će svetu biti potrebni ljudi koji će stajati na strani istine, makar se i nebo srušilo.

 

Advertisements