Gde ti je smrti žalac?

Ruka GOSPODNjA bila je na meni i GOSPOD me izvede svojim Duhom i postavi me usred jedne doline pune kostiju. Potom me povede po celoj dolini, i ja videh da ima mnogo kostiju u dolini i da su sasvim suve. On me upita: »Sine čovečiji, mogu li ove kosti da ožive?«

Kroz muklu tišinu vekova odzvanja pitanje „mogu li?“ Mogu li zaista? Pred ovim pitanjem sva genijalnost ljudskog roda je zaćutala. Suočen sa smrću, čovek je potpuno nemoćan, šta god radio, ona uvek pobeđuje na kraju i svaki otpor je uzaludan.

Dolina prepuna razbacanih kostiju, prepuna bivših ljudi, prepuna ugašenih snova. Život kao voda koja se jednom prospe na zemlju, više se ne može vratiti ni pokupiti, a nakon toga ništavilo i tama i čoveka više nema, ostaju samo sećanja, koja takođe umiru sa onima koji pamte, jer grob je jedina sigurna stanica , odredište ka kome se svi polako i sigurno krećemo. Memento mori…

Zašto je onda Hristovo vaskrsenje svima radost? Čemu slavlje? Nemojte me shvatiti pogrešno, šta meni i vama znači činjenica da je On ustao iz mrtvih. Ima li smisla radovati se, ili se i to svelo na samo još jedno „hajde da jedemo i pijemo,(prođe post) jer ćemo sutra umreti?“ Interesantno pitanje zar ne?

Hristos pre nego je bio raspet učinio je još jedno od najvećih čuda iz ljubavi prema napaćenom ljudskom rodu. Okružen uplakanim i zbunjenim mnoštvom, ljubomornim sveštenicima Hristos se kretao ka Lazarevom grobu. Stigao je pred grob, na ulaz u grobnicu bio je navaljen ogroman kamen, i tako u tišini posmatrao je žalostan prizor. Posmatrao je ljude lišene bilo kakve moći pred smrću, čitao je srca ljudi i video, nemoć, neveru, razočarenje a kod nekih i podsmeh. Čuo je bolne reči: „zar ovaj koji je toliko čuda učinio nije mogao sprečiti da Lazar umre?“

Da li je mogao? Ako je mogao zašto nije, da li je smrt moćnija i od Njega? Isus je zaplakao – nije plakao za Lazarom, ne. Lazara su trenuci delili od vaskrsenja. Bogu nije problem dati život ponovo – ni najmanje. Bog je život, i On je svoj život poklonio tebi i meni i zato „živimo, mičemo se i jesmo“. On je plakao nad ljudskom bedom, nad teškom sudbinom koja je zapala u deo ljudskom rodu, a koju je On tako svesrdno prihvatio, a od koje je tako silno želeo da izbavi opustošeni ljudski rod, postavši jedan od nas. Plakao je za onima koji su Ga sa mržnjom posmatrali, onima koji su tražili izgovor da Ga ubiju, jer dođe da donese život svojim ubicama, dođe „da umre od ruku onih koje je došao da spase“. I na kraju plakao je zbog bolne činjenice da i ako je dovoljno moćan da spase ceo svet, neki će Ga odbiti. Izabraće drugog mesiju, mesiju po svom srcu, razbojnika i ubicu, revolucionara, vođu, veoma znamenitu ličnost. Zanimljiv je ljudski izbor.

Napokon Isus progovara: „uklonite kamen“. Sestra umrlog reče: „ali Gospode, već je četiri dana mrtav, truli, oseća se. Isus je blago odgovorio: „ne rekoh li ti, ako veruješ videćeš slavu Božju.“ Kamen je uklonjen a Isus podiže oči i zahvali Bogu: „Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao.“ Tada glasno povika: „Lazare! Izađi napolje!“ Nemi posmatrači stajali su očiju prikovanih na ulaz u grob, da li je On zaista ono što tvrdi da jeste, da li je On zaista Bog u telu? Tišina je postala neizdrživa sve dok se šum nije začuo iz groba i Lazar umotan u posmrtno platno nije izašao i stao na vrata groba. Zaprepaštenje ljudi je zaista teško opisati, Marija i Marta Lazareve sestre, su plakale, ali ovaj put od radosti, jer se desilo ono nemoguće. Izgledalo je kao da je samo nebo sišlo na zemlju, a smrt pred ovim jednostavnim Čovekom izgubila svoju moć.

Nakon par dana i sam je osetio žalac smrti, raspet između dva zločinca, Onaj koji je živeo samo da teši blagosilja skončao je u onome što je trebao biti moj i tvoj deo. Iskapio je čašu Božjeg gneva umesto tebe i mene, da je beskrajno tužno uzviknuo „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!“ i ubrzo umro. Smrt je i Njega povukla svojim grubim kosijerom, i položen je u grob. Da bi posle tri dana, uz snažan zemljotres kao pobednik izašao iz groba okupan sjajem one svetlosti koja okružuje samog Boga, strgavši slabe okove smrti uzviknuo:“JA SAM vaskrsenje i život!“

Dragi čitaoče, Hristos je ovo uradio za tebe i mene. Zato je Njegovo vaskrsenje radost, a ne razuzdanost, Njegovo vaskrsenje je pobeda nad smrću za ceo ljudski rod. On ne samo da može vaskrsnuti telo, On je kadar vaskrsnuti i dušu, ubijenu i polomljenu, grehom, mukom, žalošću i krivicom. On može opet oživeti i tebe i mene.

I vraćam se na početak „mogu li ove kosti oživeti? Ovako kaže Gospod GOSPOD ovim kostima: Učiniću da u vas uđe dah, i vi ćete oživeti. Daću vam žile i meso i prekriti vas kožom, staviti dah u vas, i vi ćete oživeti. Tada ćete znati da sam ja Gospod GOSPOD.‘« I ja prorokovah kako mi je bilo zapoveđeno. A dok sam prorokovao, začu se buka, neko kloparanje, i kosti se sastaviše, kost uz kost. Pogledah, a ono – na njima žile i meso, a zatim ih prekri koža. Ali u njima još nije bilo daha. Tada mi GOSPOD reče: »Prorokuj dahu, prorokuj, sine čovečiji, i reci mu: ‚Ovako kaže Gospod GOSPOD: Daše, dođi sa četiri strane sveta i dahni u ove pobijene, da ožive.‘«I ja prorokovah kako mi je zapovedio, i dah uđe u njih i oni oživeše i stadoše na noge – golema vojska. GOSPOD mi reče: »Sine čovečiji, ove kosti su sav izraelski narod. Oni govore: ‚Kosti nam se osušiše i naša nada iščeznu. Propadosmo.‘ Zato prorokuj i reci im: ‚Ovako kaže Gospod GOSPOD: Moj narode, evo, otvoriću vaše grobove i izvesti vas iz njih, i vratiti vas u zemlju Izraelovu. Tada ćete, moj narode, kada otvorim vaše grobove i izvedem vas iz njih, znati da sam ja GOSPOD. Staviću svoj dah u vas, i vi ćete oživeti, a ja ću vam dati da živite u svojoj zemlji. Tada ćete znati da sam ja, GOSPOD, govorio i da sam to učinio, govori GOSPOD.‘«

I zato Hristos vaskrse dragi moji, a prazan grob svedoči da vaistinu vaskrse. I zato što On živi, On želi i mi da živimo, da onog poslednjeg dana otvori naše grobove i pozove nas k Sebi. Međutim, On se ne nameće, već uporno i lagano kuca na vrata, i svako, bilo ko, kakvu god prošlost nosio iza sebe, ukoliko Mu otvori vrata svog zivota živeće, jer On živi radi nas.

 

Objava suštine

„U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj beše život, i život beše videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuze… Beše videlo istinito koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. Na svetu beše, i svet kroza nj posta, i svet ga ne pozna. K svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji, koji veruju u ime njegovo. Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževljeve, nego od Boga. I Reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine, i videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca… I od punosti njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću… Boga niko nije video nikad, jedinorodni sin kojji je u naručju očinom, on ga javi.“

U bezvremenim eonima večnosti, neko ko nam se pojavio u liku Isusa Hrista oduvek je bio sa Bogom i bio Bog. Iz Njega je uvek zračila božanska suština, a to je Njegov karakter, a Bog je ljubav. On je oduvek bio posrednik između uzvišenog i nedokučivog Boga i svega što je stvoreno. Nestvoren, večan i neko ko poseduje iskonski život, u jednom trenutku ušao je u ljudsku istoriju kao jedan od nas. Postao je čovek u svakom smislu te reči. Sa svog trona sišao je tiho, krunu i skiptar odložio, i obukao se u čoveka. Ostavio je svoju božansku svemoć i prihvatio nemoći ljudskog roda. Mogli ste ga videti kako kao dete zastaje da ublaži svaki oblik patnje na koji je naišao, Njegova pažnja obuhvatala je i nemoćne životinje, koje su klecale pod teretom. Zaustavljao se kraj onih koji su bili odbačeni i prezirani, zapravo tražio ih je, da bi im uputio reči nade i utehe, da ih Bog nikako nije ostavio i oživljavao obamrlu dušu šibanu patnjom.

Njegova dela najbolje opisuje prorok Isaija sledećim rečima: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javim dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica. Da oglasim godinu milosti Gospodnje…da utešim sve žalosne.“ Svako ljudsko biće u Njegovim očima imalo je neprocenjivu vrednost, svakoga On i danas posmatra tako kao da je jedan jedini. Učio je da Njegovog Oca smatramo svojim ocem, jer se izjednačio sa nama i postao nam brat. I kao brat „ on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se..“ On je bio ljubav sa rukama i nogama, ljubav koja govori i dela.  Svoje ruke širio je svakome, pogotovo krivima, pogotovo onima koji su patili, a za tu patnju su sami bili krivi. I jednog dana ih je raširio i zagrlio ceo svet.

Od kada je On došao, odbacio je iskrivljenu sliku o Bogu, Bogu osvetoljubivom i kapricioznom sudiji, kojeg treba odobrovoljiti i umilostiviti. Čovek u toj tami, je otišao predaleko, svoju decu je prinosio lažnim bogovima da bi ih umilostivio. Čak i danas ljudi plaćaju da bi Bog bio milostiv prema njima, međutim suludo je plaćati nešto što je sam Bog platio. Zato je Hristos svetlo, koje pokazuje ko je i kakav je zapravo Bog. Prikaza Boga kao milog roditelja, koji voli svoju decu, koji ih toliko voli da bez reči polaže svoj život za njih, da bi im obezbedio slobodu.

Naime, postoji jedna stvar koju je Hristos svim svojim bićem mrzeo. Greh.. greh i svaki njegov oblik je mrzeo. Voleo je svim srcem ljude zaražene grehom, ali greh je prezirao. Zašto? Jer greh je zlo. Greh nije kada se čovek ogreši o crkveno pravilo, kada omane pa radi na crveno slovo. Greh se ne da rešiti sa dva „Oče naš“ ni ispraviti odlaženjem na sveta mesta, ne da se izbrisati paljenjem sveće ni umnožavanjem svetih radnji. Ako mesta i radnje i jesu svete mili moj nisi ti, a svetost nije prelazna. Prosto to tako ne može, jer greh je stvar duše, i fizičkim radnjama nije moguće ga izlečiti. Samo Onaj ko je dao čoveku dušu, može je iznova stvoriti.

Greh je našao mesto u čovekovoj duši, zla klica počela je da klija i donela svoj rod. Sebičnost, zavist, mržnju, ubistvo, svirepost, zlobu.. kada se uklone zakoni i strah od kazne, pogledajte rođeni moji, pogledajte i videćete kakav je čovek. U dobru je lako dobar biti.. Bog je oduvek hteo da zaštiti ljude od zla, zato nam je dao zakon, kratkih deset reči. Deset reči kojima je opisana ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku. Postavio ih je kao ogradu, da sačuva svet od zla. Međutim, čovek je probio ogradu, a poplava zla ugušila je njegovu dušu. Zato se Hristos i rodio da zaustavi zlo i zajedno sa sobom ga odvuče u grob. Ali On nikoga ne tera i ne prisiljava da Ga izbavi od zla. On umre da bi čovek nanovo mogao da bira. Za Njega slobodna volja je svetinja. I danas on kuca na vrata uma svakog čoveka, strpljivo, uporno, kuca.. „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on samnom. Koji pobedi daću mu da sedne samnom na prestolu mojemu, kao i ja što pobedih i sedoh sa ocem svojim na prestolu njegovu. Ko ima uho neka čuje…“

Mili moj dobro napregni uši, možeš li, pokušaj, čućeš da On kuca, budi mudar i pusti Ga unutra, ne dozvoli da buka života te tako zagluši da ne čuješ… Hristos se rodi i mir Božji

 

TV i seksualno sazrevanje dece

… da nemamo pred sobom dragocjenog lika …

Sjajni Dostojevski koji je razumeo sustinu…

Hrana i grudi (Koje dojke preferiraš?)

Par misli o tome kako i na koji način opažamo stvari i šta to govori o nama

Leca Shargarepica

Ušla je u klub, sa dekolteom do pupka. To su bile prelepe, čvrste grudi, one kojima nije bio potreban silikon da bi dobro stajale. Bila je samouverena, sela je za separe. Dozvolila je da je fotkaju. Više puta. U jednom trenutku ispala joj je bradavica. Momci su se naizmenično okretali. Bili su oduševljeni tim prizorom, male, nakosterešene bradavice.

Restoran.  Momak i devojka za stolom. Jedu svinjska rebarca prelivena fantastično mirisnim sosom. On nju hrani. I ona njega. Sos mu curi preko brade. Ona ga prstom lagano briše i zavodnički liže svoj prst. Jedan, pa drugi. Zatim se ljube. Par okolnih stolova gledaju srećan par, komentarišući kako bi i oni voleli da im se tako nešto desi, da nađu takvu ljubav.

Park. Mama na klupi sa bebom u naručju. Ljubi je i topi se u njenim obrazima. Beba je gladna. Mama je nežno polaže na krilo. Traži pelenu po torbi, nema…

Pogledaj originalni članak 61 more words

Dve vrste ljudi

Ponekad uspem da zavirim u mračnu klet čovekove duše. I svaki put bez obzira na to šta bih video, rodile bi se dovoljno snažne misli, da napune jedra duše, i da zapleše olovka po papiru pišući kitnjasta slova. Naime, zavirih u dve duše i videh dve vrste ljudi koji hode svetom. Tako suprotni, tako različiti.

Jedna zažarena ambicijom i pohlepom, koja proždire sve pred sobom kao divlja vatra i ostavlja samo kosti iza sebe. Njima se prosto sam nameće prefiks „loš“ ispred onog čovek, mada i to „čovek“ vređa. Licemerje im crta lice dušebrižnika, dok bi te najradije videli dva metra ispod zemlje. Ljudi sa krajnjom namerom, slatkorečivi, mnogorečivi i krajnje providni, „filantropi“. Sve čovekoljubac do čovekoljubca, ali ta njihova ljubav jedno je slatka za uši površnih slušalaca.
Revnosni, bogobojazni, redovni u crkvi, u prvim redovima, ali Boga ne poznaju, u stvari nikada Ga nisu ni sreli.

A tu je ona druga grupa. Jednostavni, obični, iskreni, kao deca. Jednom upoznah jednu malu Mimu. Sada ću vam reći i kako se to desilo. Jednog popodneva, pretrpanih ruku sa stvarima koje sam vadio iz auta i namrštenog čela, borio sam se sa vratima od gepeka i tonom kesa koje su samo čekale izgovor da puknu. Tada mi je taj mali sedmogodišnji zvrk Mima prišao i rekao: „daj da ti pomognem.“ I uze mi kese i saksije iz ruku i krenu da organizuje unošenje.

Bez teksta ostao sam samo da posmatram to malo čudo bez oca, kako potura svoja leđa da podeli teret sa strancem kojeg prvi put vidi. Posle sam čuo da je deca kinje na ulici, jer je najmanja. Ne ume ni na sat da gleda, ali znate šta mili moji nema veze – ima karakter. To je ono što druga grupa nema, bez obzira na markirana odela, na slatke reči i palate podignute na prevari. Mala Mima je bogatija, vrednija kao biće.

I zato nije ni čudo kada čitam, dok su se Hristovi učenici laktali ko će biti prvi, da je On dozvao jedno malo dete, zagrlivši stavi u krilo i rekao: „zaista, zaista vam kažem, ako se ne povratite, i ne budete kao ovo drago dete, nikada nećete ući u carstvo nebesko.“

Nikada…

Nebeske lestve

Oznake

Božić, dumanja

Rođeni moji, dugo vam nisam pisao, ali večeras po običaju, pisao bih vam o sutrašnjem prazniku – Božiću. No, ne mogu početi na ovu temu, a da vas ne upitam kao prošli put: radi čega slavite? Poznajete ti li Onoga čije rođenje proslavljate, ili jednostavno po inerciji stvari radite ono što radiste i prošle godine? Bojim se da je Slavljenik ostao negde zaboravljen, zamenjen jelom i pićem – dok slavlje se ponavlja iz godine u godinu lišeno svakog smisla i svake trunke duhovnosti. Tako da bojim se da upitam opet: poznajete li Onoga čije rođenje slavite?

Slika o Bogu je danas užasno iskrivljena. Onaj koji je centar radosti i života za celo postojanje, postao je izvor straha. Radosna istina stoji zatrpana gomilom ljudskih izmišljotina i kojekakvih recepata i formula, jednostavna istina o Prijatelju grešnika. Đavo sedi negde veoma zadovoljan tamom i smećem kojima je otupeo umove ljudi. Tako da, o najcrnje li ironije, iz crkava je potekla gorka voda umesto vode života, a tmina pomračila „svetlo koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet“, dok se na zidu crkve pojavila slika namrštenog Hrista hladnog lica. Hrista koji vas posmatra istim gnevnim hladnim pogledom iz godine u godinu.

Znajući to, i ne krivim ateiste i one koji zaziru od Boga, zapravo saosećam sa njima. Moram rođeni moji, jer Bog nam je predstavljen kao kapriciozni i gnevni sudija, koji samo čeka da negde pogrešite kako bi mogao da vas pogodi strašnim sudovima ili otera negde da se mučite okajavajući u nedogled svoju krivicu. Tmina je došla dotle da smo počeli da izmišljamo relikvije i molitve za ovo i ono kojima ćemo se preporučiti Bogu i na neki način Ga smiriti. Ništa ne može biti dalje od istine od ovoga.

Nije čudo da je Dostojevski kroz lik starca Zosime napominjao: „čuvajmo lik Hristov i On će zasijati kao dijamant ovome svetu.“ O, neka večeras kroz tamu zasija lik Hristov sa stranica svete istorije. Ima jedan događaj, zabeležen u starom zavetu. Zaključkom vas neću umarati, izvucite ga sami, glave imate, upotrebite ih. Naime, reč je o Jakovu, sinu Isakovom, jednom od nosioca znanja o pravom Bogu usred idolopokloničke tame drevnog sveta. Bežao je kroz pustinju, spašavajući goli život od razgnevljenog brata blizanca, kojeg je na prevaru lišio prvenaštva i blagoslova njihovog oca.

Ova greška ga je koštala skupo, tako što više nikada nije video svoju voljenu majku ni oca. Usamljen i odvojen od svega što mu je život činilo dragim, gonjen britkom oštricom savesti, i teškom krivicom na plećima umesto prtljaga, okružen samotnim i nemim bregovima, legao je da odmori. Legavši na tvrdu zemlju, samo jedna misao pritiskala mu je dušu skoro do očaja, a to je da ga je njegov greh zauvek odvojio od Boga, da ga je nebo prepustilo okrutnoj sudbini i strašnom užasu tame. Ophrvan bolom, umesto jastuka, podvuče kamen pod glavu i zaspa „i usni, a to ljestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu. I gle na vrhu stajaše Gospod i reče: Ja Sam Gospod Bog Avrama oca tvojega i Bog Isakov…i evo Ja Sam sa tobom, i čuvaću te kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim što ti rekoh.

Jadni i grešni Jakov, video je lestve, lestve između neba i zemlje, o beskrajne sreće. Onaj sa vrha lestava uputio mu je reči najnežnijeg saosećanja i ponudio blistavu nadu. Jakov je upoznao Boga kao spasitelja ljudi.

Te lestve, da se nisu spustile, Jakov bi ostao u tami sa očajanjem kao saputnikom. Da se lestve nisu spustile i mi bi ostali u tami, zarobljeni sopstvenim zlom, tumarajući sve do kraja puta, nakon kojeg nema više nastavka. Vrlo često smo i mi kao Jakov, u mraku, sami, progonjeni mračnim senkama slutnji, kao ptić koji je ispao iz gnezda vapimo i plačemo za rodnim, ali nedostižnim gnezdom, kao što reče Tolstoj. Ali lestve spasenja su spuštene onog trenutka kada su anđeli zapevali: „slava Bogu na visini a na zemlji mir, prema ljudima dobra volja.“ Od kada se Hristos rodio, On je bio i ostao živi melem za svaku ljudsku bol. Listajući stranice svetih jevanđelja, gledajte Ga kako leči do kasno u noć, kako se zalaže pred Bogom za život jedne bludnice, kako vraća vid slepima i život umrlima. U razgovoru sa Filipom sebe je nazvao tim lestvama:“…odsele ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju i silaze k Sinu Čovečijemu. Hristos došavši na ovaj svet otvorio je nebo za svako ljudsko biće, i ukoliko samo želite On će vam izdaleka izaći u susret kao najiskreniji i najbliži prijatelj – kao roditelj.

Posle svega ovoga, da li vam je Hristos i dalje namršteno lice na zidu? Nikako, nipošto, Hristos je živ i posmatra svakog od nas sa neopisivom ljubavlju. Mislite o tome, kada izađete napolje. Religija lišena Hristovog pravog lika je turoban i težak teret. Večeras radite šta želite, ali da li će se bar neko kao dete obratiti Bogu sa rečima: „pomozi mi da budem bolji čovek.“ Ili će sve ovo izbledeti u nekom tamo slavlju nečega tamo…

O brizi i poverenju

Kad bismo hteli da slušamo, Božja dela stvaranja pružila bi nam dragocene pouke o poslušnosti i poverenju. Od zvezda, koje na svojim nevidljivim stazama kroz prostor iz veka u vek putuju određenim smerom, pa sve do najmanjeg atoma – sve u prirodi pokorava se volji Stvoritelja. A Bog se brine o svemu i održava sve što je stvorio. Onaj koji u svojoj ruci drži nebrojene svetove u beskrajnom prostoru istovremeno se stara za potrebe malog smeđeg vrapca koji bezbrižno peva svoju pesmicu. Nebeski Otac nežno bdi nad svima – nad ljudima koji odlaze na svoj svakodnevni teški rad i nad onima koji se mole; nad onima koji idu uveče na počinak i nad onima koji ustaju ujutro; nad bogatašem koji se gosti u svojoj palati i nad siromahom koji okuplja svoju decu oko oskudnog stola. Nema prolivene suze koju Bog nije video. Nema osmeha koji On nije zapazio. O kad bismo u to potpuno verovali, oslobodili bismo se svih nepotrebnih briga! Naš život ne bi bio tako pun razočarenja kao što je sad, jer sve svoje brige, i male i velike, predali bismo u ruke Bogu, koga ne zbunjuje njihova množina niti preopterećuje njihova težina. Mi bismo tada uživali u duševnom miru koji mnogi već dugo nisu osetili.

Iz tvojih usta u Božje uši…

Iznesite Bogu sve svoje potrebe, svoje radosti, svoje tuge, svoje brige i svoja strahovanja. Vi Ga ne možete preopteretiti, vi Ga ne možete izmoriti. Onaj koji broji svaku vlas na vašoj glavi nije ravnodušan prema potrebama svoje dece… Iznesite Mu sve što zbunjuje vaš um. Njemu ništa nije suviše teško da ponese, jer On u svojoj ruci drži svetove… Ništa što na bilo koji način remeti naš mir nije suviše malo da bi promaklo Njegovom oku. Nema nijednog poglavlja u našem iskustvu toliko mračnog da ga On ne bi pročitao, nijedne neprilike toliko teške da je On ne bi razmrsio. Nema nijedne nevolje koja može da zadesi i najmanje Njegovo dete, nema tog strahovanja što izjeda dušu, ni radosti koja je razvedava, nema nijedne molitve koja silazi sa naših usana, a da to naš nebeski Otac ne primeti i odmah se ne zainteresuje. Odnos između Boga i svake duše je tako određen i potpun kao da nema nijedne druge duše na celoj zemlji s kojom bi delila Njegovo staranje, nijedne druge duše za koju je dao svoh ljubljenog Sina.

Poenta

Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim milost.” Jeremija 31,3.

Gospod života i slave zaodenuo je svoju božansku prirodu ljudskom da bi pokazao čoveku kako Bog, darom Isusa Hrista, želi da nas poveže sa sobom. Bez zajednice sa Bogom nema prave sreće. Pali čovek treba da nauči da Bog ne može da bude zadovoljan dok Svojom ljubavlju ne zagrli grešnika koji se kaje, grešnika preobraženog zaslugom bezgrešnog Božjeg Jagnjeta.

Sva aktivnost bezgrešnih nebeskih bića teži tom cilju. Njihova je misija da pod upravom svog božanskog Vođe vrate one koji su se prestupanjem Zakona udaljili od Nebeskog Oca. Bio je načinjen plan koji je pred očima sveta trebalo da otkrije predivnu blagodat i ljubav Isusa Hrista. Beskrajna cena koju je Božji Sin platio za otkup čoveka otkriva nam Božju ljubav. Ovaj slavni plan izbavljenja omogućuje spasenje celom svetu. Grešnik, pali čovek, može da postane savršen u Isusu Hristu zahvaljujući oproštenju greha i Hristovoj pravednosti koja mu se uračunava.
Čineći sva Svoja dela milosti Isus se trudio da ljudima objavi Božje roditeljske, dobronamerne osobine. U svim Svojim poukama trudio se da istakne predivnu istinu da „Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga vjeruje ne pogine nego da ima život vječni” (Jovan 3,16). Isus bi želeo da shvatimo Očevu ljubav i zato pokušava da nas privuče k Njemu, otkrivajući nam Njegovu roditeljsku nežnost. On bi želeo da ceo naš vidokrug bude ispunjen savršenstvom Božjeg karaktera. … On je jedino živeći među ljudima mogao da prikaže milost, saučešće i ljubav svog nebeskog Oca; samo je delima dobročinstva mogao da prikaže Božju blagodat.Hristos je došao da Božju ljubav objavi svetu, da srca svih ljudi privuče Sebi. … Ako se ne budemo odupirali sili kojom nas Hristova ljubav privlači Njemu, učinićemo prvi korak prema spasenju. … Da bi ljudi mogli da shvate radost oproštenja, mir Božji, Hristos ih privlači ispoljavanjem Svoje ljubavi. Ako se budu odazvali Njegovim pozivima, ako budu pokorili svoje srce Njegovoj blagodati, On će ih voditi, korak po korak, prema potpunom poznanju Sina Božjega, a to je večni život.